Pismo

Ivana, noćas sam te sanjao. Jednog popodneva zoveš me telefonom i kažeš mi da ste ti i klinka doputovale u Beograd i da ste odsele u bungalovima na putu ka Zemunu, negde između Ušća i hotela „Jugoslavija“ (ne znam da tamo postoje neki bungalovi). A, ko za inat, ja tog jutra otputovao u moju kolibu u Ralji (naravno, nemam kolibu u Ralji). A na putu do Ralje imao sam razne peripetije. Prvo sam lutao po glavnoj autobuskoj stanici i nisam mogao da nađem bus za Ralju. San me potom prebacio na neku zabačenu stanicu na Bežaniji i tu sam ušao u bus. Koji kilometar pre Ralje bus se pokvario pa sam nastavio pešice. Pa sam onda u nekoj pustari stajao pod autobuskom pečurkom i čekao da prestane pljusak. Pa me jurio mrav: trčao je za mnom, strugao nožicama preko zemlje i mrmljao dečijim glasićem. Posle sam sa obe ruke teglio veliki Semsonajt kofer (iako sam na put pošao bez kofera). Nekako se dovučem do Ralje. Uđem u svoju kolibu, raskomotim se. Zvoni telefon. Javim se. Ti. Kažeš mi da si stigla u Beograd i da bi volela da se vidimo. Bićeš u Beogradu jedan dan i sutra uveče putuješ u Francusku na koncert Hozea Džejmsa. Ja se tu iznerviram, pošto sam van Beograda. Naljutim se i na tebe, jer si, eto, banula u Beograd dok sam u Ralji i što ti je Hoze Džejms bitniji od mene. U afektu stisnem ono crveno „cancel“ dugme na mobilnom i prekinem tvoj poziv. Onda se priberem, oprostim ti i bude mi žao. Stisnem zeleno „call“ dugme, kad ono — veza se nije prekinula. Čujem tvoj glas. „Jesi tu?“ pitaš me. „Jesam“, kažem. I onda pričamo. I dok pričamo, čudno, ali mogu da te vidim: kasnog popodneva sediš u bungalovu, na sofi kraj prozora preko koga je spuštena roletna od bambusovih stabljika. Malo zalazećeg sunca ulazi kroz roletnu i pada na tvoj lakat bojeći ga u rumeno. I tako sediš naslonjena u sofi, držiš slušalicu uz obraz i pričaš. Zatim se uspraviš u sofi, prekrstiš noge i slobodnu ruku nasloniš na koleno prekrštene noge tako da ti šaka pada preko kolena. Imaš na sebi kratku suknju, bluzu na bretele i sandale sa onim kožnim kajšićima što se valjda vezuju oko gležnja. I mi pričamo, a ja te uporedo vidim kako sediš na sofi i razgovaraš (sa mnom) telefonom. Dogovorimo se da sutra prepodne svratiš do mene, da se vidimo pre nego što odeš.

Odmah krenem natrag za Beograd. Odem na autobusku stanicu. Prazna, nema žive duše. Gledam puste perone i pitam se — šta sad? Čujem neko kloparanje, i u stanicu se ukotrlja starinski autobus zelene boje. Stane na peron, ugasi motor i otvori srednja vrata. Uđem. Unutra, uz bok autobusa, naspram vrata, poređano nekoliko stolica kao u nekoj maloj čekaonici. Sa leve strane stoji šalter za kupovinu karata, a pored njega visi bordo zastor. Sednem na jednu stolicu. Iza bordo zastora izađe devojka noseći konduktersku torbicu sa kajšem prebačenim oko vrata. Kondukterska torbica na njenom stomaku je otvorena i iz nje viri nekoliko šećerlema sa roze i belim prugama, a šećerleme su uvijene u prozirni celofan i imaju vrhove savijene u lûk, nalik malim drškama od kišobrana. „Ćao“, kaže devojka i priđe mi. „Jel idete do Beograda?“ pitam je. „Idemo“, kaže. „Pa dobro, molim te jednu kartu do Beograda“, kažem. „Dobro. To je dvesta dinara“, kaže pa izvadi jednu šećerlemu iz kondukterske tobrice i pruži mi je. „Izvoli kartu“, kaže. Uzmem šećerlemu i dam joj novčanicu od dvesta dinara. I onda tako sedim i držim kartu/šećerlemu u ruci i čekam da krenemo, a devojka stoji pored, meni okrenuta bokom i gleda ispred sebe. Sat vremena stojimo u stanici i ništa se ne dešava. Unervozim se, bojim se da ne zakasnim na sastanak sa tobom. „A zašto ne krećemo?“ pitam devojku. — „Krenućemo.“ — „A kada ćemo krenuti?“ — „Kad dođe vreme.“ — „A kad će doći vreme?“ — „Ne budi nestrpljiv. Doći će. Možda za minut, možda za dva, možda za tri, možda za četiri, možda za pet, možda za šest…“ — „Dobro, shvatio sam“, prekinem je već prilično uzrujan. „Da nije ovo skrivena kamera?“ pitam je. „Nije“, kaže. — „Jesi sigurna da nije?“ — „Sigurna.“ — Pažljivo je odmerim ne bih li u krajevima njenih usana ulovio neki suzdržani smešak. Lice joj je bledo, lepo i mirno, gleda pravo ispred sebe i ne deluje mi da suzdržava smeh. „Rekao bih da ovo ipak jeste skrivena kamera“, kažem joj. — „Nije kad ti kažem.“ — „E, aj da se kladimo da ovo jeste skrivena kamera.“ — „Hajde, kad si tako tvrdoglav. Reci opkadu“, kaže devojka. — „Evo, da se kladimo u hiljadu dinara da je ovo skrivena kamera i da bus neće krenuti u narednih pet minuta.“ — „Važi.“ — Sedim i čekam da vidim šta će da se dogodi. Ne prođe ni trideset sekundi, bus upali motor i krene. Pogledam preko ramena devojku. Još uvek gleda ispred sebe, a u njenim očima i krajevima usana pojavio se smešak. I dalje gledajući ispred sebe, pruži ruku ka meni i otvori dlan. Rezignirano šmrknem nosem, izvadim iz džepa hiljadarku i spustim je na devojčin dlan.

Izađemo iz stanice i krenemo za Beograd. Celu noć truckamo se kroz neke industrijske zone i palanke sa drvenim kućama i krovovima od sena. Ujutru stignemo do nekog kao predgrađa Beograda. Bus me ostavi na nekom zemljanom stajalištu uz železničku prugu ispod mosta. Gledam oko sebe. Naokolo, oko mosta, stoje napuštene i donekle urušene zgrade, kao da su tu zaostale nakon nekog bombardovanja. Voda kaplje sa konstrukcije mosta u bare oko železničkih šina i ceo pejzaž prekriva izmaglica. Dosta depresivno stajalište. Požurim kući. Uđem u stan i pogledam na digitalni sat na natkasni kraj kreveta. Sat pokazuje vreme: „32:98“, a ja pomislim — dobro je, nisam zakasnio. Osetim uzbuđenje što ćemo se uskoro videti, a to uzbuđenje iz sna prostruji i mojim usnulim telom ispruženim na krevetu. Stavim bocu vina u frižider, pospremim stan, protresem jastuk i posteljinu i odem da se istuširam.

I to je sve. Tu se san rasplinuo, ili otišao u neku drugu stranu, ili se, jednostavno, ne sećam nastavka. Neki snovi, kao što je bio ovaj, tako me emotivno iscrpe da mi treba dan-dva da se oporavim. Kada sam se jutros probudio i ustao da se spremam za posao, nije mi bilo dobro. Osećao sam se kao prazna ljuštura. Verovatno i zbog toga što nismo popili to vino što sam ga, u snu, stavio u frižider da se hladi. Evo i sada, kada je dan odmakao i skoro pa će podne, još uvek ne mogu da se sastavim. Sedim u firmi, za ovim stolom, nesposoban za rad i bilo kakav oblik komunikacije sa kolegama. Samo sedim ispred ovog monitora, zaklonjen kućištem računara, i nije mi dobro. U stomaku osećam neku ledaru, tu ispod srca i oko želuca, gde bi trebalo da bude najtoplije. Eto tako. Oprosti što sam bio preopširan, ali kao što rekoh trebaće mi dan-dva da se oporavim.

11 mišljenja na „Pismo

  1. Bar da moji snovi traju ovoliko i sa ovoliko detalja, ne bih marila da spavam veći deo vremena : )
    Možda bolje pamtiš.. e, i da, nazovi Ivanu, spreči je da ode na koncert, iako možda još ne zna da će ići : )

    Sviđa mi se

    • Pa dobro, san jeste bio detaljan, ali u poređenju sa nekim Kafkinim snovima ovo je mačji kašalj.
      Ono što me čudi je to što je san u suštini bio pozitivan (prijatan telefonski razgovor sa Ivanom, njen glas i svi ti detalji njene pojave dok sedi na sofi) i ne shvatam zašto me je tako emotivno iscrpeo. Valjda je tokom sna nastala neka zbrka na relaciji svesno-nesvesno, i eto mene kako sledećeg jutra potišten sedim u kancelariji osećajući se kao prazna ljuštura.

      Sviđa mi se

      • Emotivna iscrpljenost je kad imas osecaj da ce ti to lepo i prijatno nestati.. a ti ne mozes uciniti nista povodom toga. Pesma je odlicna.

        Sviđa mi se

      • Moon, tenks za pojašnjenje, ja mislio da emotivna iscrpljenost obuhvata svako stanje kad se osećamo prazno, jadno i bedno. I da, pesma je mnogo lepa i mogao bih da je slušam celu noć.

        Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s